Odlucila sam... definitivno sam odlucila.. ne zelim da mi se on vise svidja. A zasto mi se uopce svidja? Zato sto svira ? Sto je visok? Sto je tako simpatican? Ma sve je to bezze... Jel' tako? Sta mu uopce znaci to sto ima tako lepe oci u koje se utopim svaki put kad ih gledam, sta mu vrede te usne za kojim zudim svaki put kad ih vidim, ta lepa ruka kao stvorena da u njoj drzi moje srce... Simpatican osmeh i neocekivani dodir s vremena na vreme.. Nista mu to ne vredi, kad me sve to cini jos vise nesretnom.. I sad kad sam odlucila da ga zaboravim, sve to mi otezava.. A uskoro ce raspust. Necu ga vidjati... Barem ne tako cesto.. Ne znam sta da stavim, smajlich ili tuzich... J ili L . Joj, ne mogu vise.. Kad cu prestat' bit' zbunjena? Ne, moram da ga zaboravim.. Ne da ga potpuno zaboravim, nego, moram da ga pocnem ponovo gledati samo kao prijatelja (ako je to ikad tako i bilo). Znam, niko mi ne veruje, ni ja sama sebi ne verujem, ali dat cu sve od sebe...